Настанак Завода за здравствену заштиту радника „Железнице Србије“

1886. година

И поред тога што је радницима, због честих повреда и несрећних случајева, пружана лекарска помоћ већ и током изградње пруге од 1881 године, званични почетак железничког здавства у Србији везује се за објављивање „Правилника о каси на помоћ“, првог документа којим се регулише проблематика из ове области.

1890. година

У оквиру Друштва за експлоатацију српских железница формиран је Одсек за санитетску службу. Једини документ који је Друштво штампало на српском језику је Упуство за указивање прве помоћи, аутора др Владана Ђорђевића, првог шефа санитета.

1892. година

У Нишу је формирана железничка амбуланта која брине о здрављу око 1350 радника железнице.

1895. година

Ступа на снагу „Правилник болесничког и помоћног фонда службеника Српских државних железница“.

1912-1918. година

Огроман допринос железнице и њених лекара у балканским и Првом светском рату. Само током 1912 санитетским возовима, опремљеним попут малих пољских болница, превезено је 110.000 рањеника. Пегавац који је десетковао српску војску и цивилно становништво , добрим делом је сузбијен захваљујући појави „дезинфекционих возова“.

1920. година

Саграђена је зграда железничке амбуланте и породилишта на београдском „Мостару“. Први управник зграде, која је уз стационарни део имала и операциону салу, био је професор Александар Редлих.

1922. година

Министарство саобраћаја Краљевине Југославије оснива Болеснички фонд за државно саобраћајно особље.

1933. година

Донацијом Елисије Инглис, која је боравила у Србији током Првог светског рата на челу санитетске мисије „Лондонског одбора шкотланђанских жена“, дефинитивно је завршена изградња комплекса железничке болнице на Дедињу. У њеном саставу су се налазила четири одељења:

  • Интернистичко,
  • Гинеколошко-акушерско,
  • Хируршко и
  • Педијатријско.

1947. година

Укида се Болеснички фонд и железничко здравство се укључује у општи систем здравственог осигурања.

1948. година

Због своје специфичности, здравствена служба железничара се издваја из опште државне здравствене службе и ставља под окриље Министарства железница.

1953. година

Централна железничка поликлиника мења свој назив у Здравствени дом железничара у Београду. Он преузима све амбуланте и лекарске рејоне на пругама, који су до тада пословали у саставу поликлинике.

1955. година

Здравствени дом железничара прелази на самостално финансирање сходно одлуци Савезне скупштине, има седиште у Београду и своје огранке, амбуланте опште праксе као и пружна лекарска радна места.

1959. година

Уместо пружних лекарских места опште праксе у приватним ординацијама, оснивају се железничке амбуланте опште праксе на железничким станицама.

1966. година

Оснивају се први диспанзери за медицину рада. Законом о здравственој заштити из 1968 године омогућено им је да послују као самосталне здравствене радне организације са својством правног лица.

1978. година

Ради указане потребе за организовањем специјализоване здравствене организације за здравствену заштиту радника у железничком саобраћају, оснива се Завод за здравствену заштиту радника у железничком саобраћају, као самостална радна организација са два ООУР-а, Београд и Косово Поље.

1990. година

Оснива се Завод за здравствену заштиту радника ЖТП Београд, као друштвена установа за здравство за целу територију ЈЖТП Београд.

2001. година

Од скупа малих, трошних амбуланти Завод је прерастао у моћну мрежу здравствених центара распоређених у 20 градова широм земље. Највећи су у Београду, Новом Саду и Нишу.

2009. година

Завод је променом имена оснивача, променио име у Завод за здравствену заштиту радника „Железнице Србије“. Од укупно 15.000 квадратних метара простора којим Завод располаже, већи део је комплетно реновиран. Тиме су запослени добили врхунске услове за успешан рад, а пацијенти пријатан амбијент за лечење.

Управници железничких здравствених установа у Београду

Управник Централне железничке поликлинике од 1948. до 1961. године био је др Мирко Арновљевић.

Управник Здравственог дома железничара од 1962. до 1965. године био је др Петар Лукић, специјалиста интерниста.

Управник од 1966. до 1967. године био је прим.др Крунослав Поповић, специјалиста гинеколог.

Управник од 1967. до 1968. године био је др Драгољуб Поповић, специјалиста интерниста.

Од 1969. до 1974. године вршилац дужности директора Диспанзера за медицину рада и општу медицину ЖСМЦ био је др Драгослав Мијатовић.

Од 1974. до 2004. године директор Завода за здравствену заштиту радника ЖТП-а „Београд“ био је прим.др Драгослав Мијатовић.

Од 2004. до 2013. године директор Завода за здравствену заштиту радника „Железнице Србије“ била је прим.др. Љиљана Шевић.

Од 2013. године директор Завода за здравствену заштиту радника „Железнице Србије“ је прим. др. Владо Батножић.